Azil za pse „Prishtina Dog Shelter“ u Gračanici, je primer kako misije koje ljudi sebi postavljaju u životu prevazilaze etničke i rasne barijere.

Albanac Mentor Gaši, Srbin Slaviša Stojanović i Rom Bajram Jašaraj udružili su se kako bi poboljšali živote pasa lutalica i omogućili im bolji život, zahvaljujući usvajanju.

Kako je ova priča počela, priča sam osnivač organizacije Mentor Gaši.

„Počeo sam da radim ovaj humanitarni posao sa psima lutalicama pre 14 godina. Bio je to projekat koji je formirao Amerikanac 2012. godine, koji je trajao dve godine. Ali nakon što je projekat završen, moj kolega Slaviša i ja počeli smo sami da radimo pošto smo naučili posao Ja sam bio zadužen da zapošljavam ljude, a jedan od prvih bio je moj kolega Slaviša, i počeli smo da radimo zajedno. Sa Slavišom [smo se upoznali] slučajno, kada je počeo taj projekat 2012. godine, blizu njegove kuće počeli smo da radimo. Tada se desio mali incident sa našim psom u njegovoj kući, napali su mu zečeve. I tako smo se upoznali, pitao sam ga da li hoće da radi. Bila je to malo smešna situacija. Svideo mi se kao čovek i prihvatio je da radi. Dok je Bajrami živeo u Italiji, kada se vratio, pisao nam je, prihvatio sam ga”, rekao je on.

Danas ovaj azil, podignut kao privatna inicijativa dvojice prijatelja, brine o oko 45 pasa.

Svakog dana posao počinje rano ujutru, čišćenjem, hranjenjem i brigom o psima.

„Nikada više od 45 pasa jer nemamo mogućnosti (da ih držimo) i nije dobro držati mnogo pasa. Zato što nemaš, nemaš mogućnosti da ih sve nahraniš, nemaš mogućnosti da ih sve izlečiš, već uglavnom ih sterilišemo i vraćamo ih tamo gde smo ih uzeli. Ko radi sa životinjama, zna, mora da dođe rano ujutru, da očisti, da promeni vodu, da ih nahrani, da vidi da li je neko bolestan. Zatim imamo rad na terenu gde nas ljudi pozivaju za raznorazne slučajeva. Ako imamo mogućnosti, idemo. Kao što je bio slučaj pre dva dana, kada smo psa sa dve slomljene noge uzeli, izlečili, operisali. U slučaju ekstremne povrede držimo ga dok se ne izleči i… i držimo ga da bismo mu dali šansu da nađe dom”, rekao je on.

U jednom uglu Gračanice, na zemlji koju su uzeli pod zakup, provode veći deo dana zajedno.

Kao na svakom radnom mestu, ima i malih nesuglasica. Ali, kažu oni, nikada nisu bile povezane sa etničkom pripadnošću.

„Ovde je bolji ambijent, nema kuća u blizini, put je malo više. Ovo je vrlo dobro mesto za ovakvu vrstu posla koju mi radimo… 03:15… Saradnja je divna, odlično se slažemo. Celi dan smo, više smo zajedno jedni sa drugima nego sa našim porodicama, znači od 7:00 ujutru do 6:00, 7:00 uveče… 03:40… Naravno, kao u svakoj organizaciji ili porodici ili svuda, ima problema, ali ih prevazilazimo. Ali na nacionalnoj osnovi nikada. Zato što nas to ne zanima, već radimo humanitarni posao. Nas troje se pogodilo da znamo posao, volimo ga, dobro se slažemo”, izjavio je Gaši.

Isti osećaj opisuje i Slaviša Stojanović, koji je menadžer azila.

Za njega etnička pripadnost nikada nije bila važna.

„Ko gleda nacionalnost? Mi ne gledamo. Mi smo drugari jer već 14 godina radimo zajedno. Kao porodica, zajedno smo. Kao sa Mentorovom ženom, ona dolazi u moju kuću. Ja idem za Bajram kod Mentora, sa ženom. 14 godina, svaki dan smo ovde. Svaki dan, od jutra od 8:30 do 6:00, 7:00 (uveče)”, rekao je on.

Međutim, pored brige o psima, svakodnevno se suočavaju sa još jednim izazovom – održavanjem azila u funkciji.

„Da, samo od donacija. Pre Kovida-19 bilo je više donacija. Sada manje, ali mi volimo pse i radimo…. 12:00… Mi uzimamo malo donacija…, 10 evra, 20 evra, 30, 50 evra. Pa i sa Mentorovog Fejsbuka nešto smo dobili, pa se menjamo. Sa troje ljudi, koliko izađe, izađe 200-300 mesečno. Kapacitet ovde imamo, sada ga imamo za 50 i nešto pasa. Mi smo mogli da napravimo još boksova, ali nemamo donacije, nemamo novca. Džabe! Treba da nabaviš hranu, treba da platiš veterinara”, rekao je on.

Stojanović kaže da je broj napuštenih pasa veoma veliki, dok se svakodnevno trude da pomognu onima kojima je najpotrebnije.

„Mnogo pasa ima na ulici. Mnogo. Mi radimo već 14 godina, da ti kažem istinu, preko 2.000-3.000 pasa, naravno sa sterilizacijama i sa udomljavanjem. Ipak, mnogo pasa ima i u Prištini i u Gračanici, imaš mnogo pasa. Mi kada izlazimo na teren gledamo gde je pas. Prioritet je da li je bolestan, da li je slomio nogu, da li ima nešto slomljeno. Uzimamo psa i idemo kod veterinara, sve sami plaćamo. Većina kada zove: „Ima jedan pas ovde, slomio je nogu, slomio je…“ Mi idemo, prioritet, idemo. Mi idemo i u Albaniju, i u Severnu Makedoniju. Kada vidimo na Fejsbuku ili negde, idemo. Uzmemo psa, pogledamo ga”

A nekoliko godina kasnije, malom timu ovog azila pridružio se mladić koji je upravo došao iz Italije.

Njegova želja bila je otvaranje azila za napuštene pse, ali pošto nije imao iskustva, odlučio je da se pridruži organizaciji „Prishtina Dog Shelter“.

„Ja, da vam kažem istinu, odrastao sam u Italiji i došao sam ovde iz Italije, ali sam odmah video problem kakav je bio ovde na Kosovu jer je bilo mnogo pasa. I razmislio sam u sebi kako da sredim ovaj posao, i razmišljao sam i ja ovako da napravim neko rešenje za ovu situaciju, ali bio sam vrlo mlad, znaš? I nisam imao iskustvo sa psima, jer nikada sam nisam socijalizovao nijednog psa. I onda sam počeo da kontaktiram Mentora, da vidim kako ide situacija sa psima, i kakav je proces nakon veterinara, kako da ih pošaljemo van, jer imamo neke na primer koji odlaze van i putem udomljavanja. Veoma dobro nam ide”, izjavio je on.

A kada je odlučio da se vrati da živi na Kosovu, Bajrami iz romske zajednice nije znao ni albanski, ni srpski, niti romski jezik, zbog čega prilagođavanje nije bilo lako.

Ali lakšim ga je učinila saradnja u organizaciji izgrađenoj na odgovornosti prema psima, a ne na razlikama.

„Pa trenutno smo više zajedno. Kao da sam kod kuće ili tako nešto, više smo zajedno. I posao nam trenutno ide jako dobro. Nas ne zanima taj posao, naša odgovornost je samo da završimo posao što je brže moguće i da gledamo neki uspeh za povređene pse koje imamo, i ako Bog da uvećamo posao što više”, rekao je on.

Svaki pas koji pronađe novu porodicu dokaz je da trud ove trojice nije bio uzaludan. Za njih, udomljavanje ne znači samo novi dom za psa, već i najveću nagradu za rad koji obavljaju svakog dana.

A da bi nastavili ovu misiju, oslanjaju se na donacije i rado dočekuju i volontere koji žele da pomognu.

Ovu priču su producirali Centar za inovacije i razvoj -CFID i Kosovapress, kao deo zajedničkog projekta sa UNMIK-om koji ima za cilj izgradnju poverenja između zajednica na Kosovu.